Newsletter

Da bi ste bili obavešteni o najnovijim aktivnostima Udruženja molimo Vas da se prijavite na našu mailing listu

Bliznakinje Bećković


I osećam - 
"ja" za mene je malo. 
Neko se otima iz utrobe moje. 
Halo! Ko je? 
Mama? 
vašeg sina nešto divno boli! 
Mama! 
Zapaljeno mu je i srece i vene. 
Recite sestrama, Ljudmili i Olji, 
on nema kuda da se dene. 

                                                                                                                             Odlomak iz poeme “Oblak u pantalonama” Vladimir Majkovski

 

Upravo ovi stihovi poeme “Oblak u pantalonama” Vladimira Majakovskog, naveli su Matiju Bećkovića da svojim ćerkma da imena Ljudmila i Olja.  U to vreme nije bilo ultrazvuka, tako da je određivanje pola deteta bilo čisto nagađanje. U slučaju porodice Bećković iznenađenje nije predstavljao pol, već brojno! Tek na porođaju, srećni roditelji saznali su da će život da im čine lepšim dve ćerke.

Poznatija široj javnosti svakako je Olja Bećković. Srpska glumica, novinar i televizijski voditelj, ćerka pisca Matije Bećkovića i Vere Pavladoljske. Od svega toga, nama najzanimljivija činjenica jeste da je ona 5 minuta mlađa Ljudmilina sestra, bliznakinja!

 b_150_150_16777215_00_images_LjO-1.jpgO tome kako je to biti deo blizanačkog para, Olja kaže:

Mislim da nema dragocenijeg  iskustva u životu, nego naći svog para. Privilegija blizanaca je što ne moraš da tražiš svoj drugi deo. Naša vezanost je, mislim, jednaka prirodnoj vezanosti sestara. Zanimljivo je da i među nama, zauvek postoji podela mlađeg i starijeg, bez obzira na minute koji su presudili.

 Da li su se roditelji trudili da vas oblače isto i šta vi mislite o tome?

O tome mislim isto što i naša mama. Najozbiljniji sporovi s mnogobrojnom rodbinom su bili na temu užasa koji mama nije krila pred suočenjem s poklonima, u vidu dve iste haljinice, ili četiri iste cipelice. 

Mada obe imaju umetničkih sklonosti uzevši u obzir da je Ljudmila profesor muzike, dok je Olja diplomirala glumu, njih dve su potpuno različite. Većina blizanaca čak teži ka tome da bude drugačija od svog “para”, a Olja kaže da je kod nje bilo mogo više truda u obrnutom smeru:

Želela sam da budem sličnija Ljudmili, smirenija, darovitija, prirodnija.

Fizički smo sasvim različite, toliko da u mladosti nije bilo uverljivo ni da smo sestre. Nekim čudom, s godinama sve više ličimo. Ljudi se manje zaprepašćuju kad čuju da smo bliznakinje. Različite smo, koliko se razlikuju leva i desna ruka - ja sam levoruka. Ljudmila je daroviti umetnik, stvaralac,u svakom smislu. Ja sam tumač stvaralaštva. Ona vidi, šta ja ne vidim, ja razumem ono sto ona ne razume. Idealan par.

 

Postoji nekoliko predrasuda u vezi sa blizancima, da li ste nailazili na neku?b_150_150_16777215_00_images_DSCN2652.JPG

O predrasudi da je jedan blizanac dobar, a drugi loš, na žalost, znam dosta! Veoma je opasna, a najpogubnija kad je sprovode učitelji i nastavnici.Sigurna sam da bi bilo važno da školski psiholozi i pedagozi ubeleže u svoje prioritete odbranu blizanaca od te vrste maltretiranja. 

Koje su po vama greške roditelja blizanaca?    

Zahvaljujem se nasim roditeljima sto ne znam odgovor na ovo pitanje.

 

                                                                                                                                                                                                                            Tamara Dragić

Zajedno smo nepobedive - Ana Bučević

   b_150_150_16777215_00_images_ananada_2.jpg

 

“Uvijek kažem da sam blagoslovljena jer sam na svijet došla sa najboljom prijateljicom, a tu privilegiju ima mali broj ljudi na ovoj planeti. U djetinjstvu nikada nisam bila usamljena, ne znam što to znači nemati se s kim igrati...” Nije li ova izjava san svakog roditelja blizanaca ili trojki, da njegovo dete bude zaista svesno koliko je privilegovano i jedinstveno zbog toga što je deo malog “tima”. Upravo ovim rečenicama započeo je razgovor nas i Ane Bučević, autorke knjige posvećene roditeljima “Safari duha- knjiga o mudrosti odgoja“. Osim što piše knjige, Ana je profesor kineziologije i urednica i voditeljka emisije na regionalnoj televiziji „Jadran“ u Hrvatskoj.

Ana ima jednojajčanu sestru bliznakinju Nadu „Deset minuta smo razlike. I to zbog šoka mame koja nije znala da nosi dvije bebe. Naime 1978 g. nije postojao ultrazvuk, a srce nam je kucalo kao jedno.” A tako je bilo i tokom odrastanja “Držale smo se za rukice dok smo spavale...I uvijek kažem da je upravo to što imam sestru blizanku razlog zašto nikada nisam morala biti dvolična ili pristajati na lažna prijateljstva samo da bi imala društvo..Ali isto to me i izgradilo da imam visoke kriterije za prijateljstva koja podrazumijevaju bezkompromisnu iskrenost u odnosima.

Koliko se razlikujete od sestre, odnosno koliko ste slične?

Zaista smo fiziči jako slične. Što se tiče karaktera zovemo se jin i jang..Mi dođemo zajedno kao jedna savršena osoba. Ja sam uvijek bila racionalnija, kratka i jasna i kada bi donijela odluku uskladila bi se s njom,  dok je sestra emocionalnija, o svemu bi mogla pričati satima te objašnjavati svima svoje postupke u želji da je i drugi shvate, a odluke bi danima analizirala...

Ja sam za specijalizaciju izabrala aerobic i pilates, a ona jogu i meditaciju. Dakle, kao što vidite, tijelo i duh zajedno... Ali zajedno smo nepobjedive! Držimo se uvijek skupa i jadan onaj koji proba stati između nas! :) Kako kažu naši muževi:" Dobili smo dvije žene!"

Da li ste, poput ostalih jednojajčanih blizanaca, koristile svoju sličnost?

Naravno da jesmo...jadni profesori s nama! Sjedile smo, naravno zajedno i kada bi prozvali npr. Ana ustale bi se obe. I sad ti pogodi koja je koja. Na kraju smo morale nositi kecelje sa imenima. Ali opet smo ih mijenjale.  J

Jednom prilikom smo se tati ispričale za nešto na “play back”! Jedna je otvarala usta a druga iza vrata govorila. Za nevjerovat koja ideja. I dan danas nam to odlično dođe, ako mi se s nekim ne razgovara kažem:" Nisam ja ona!"

 

Kako bi blizance trebalo vaspitavati?

Blizance definitivno nije lako odgajati. Ja mojim roditeljima kapu skidam, posebno mojoj majci koja je većinu vremena b_150_150_16777215_00_images_ananada_1.jpg provodila sama s nama ( i bratom 7 godina starijim) jer je tata puno radio i bio odsutan. I dan danas je znam nazvati i reći : "Mama, kako si  to uspjela, kad i jedno dijete zahtjeva toliki angažman. Znam joj reći:" Dobro si ostala normalna!"

Mislim da puno roditelja griješi kada isto oblače djecu, jer to je zanimljivo okolini, ali se ne ide zatim koje posljedice to može napraviti na djecu, a to je gubitak identiteta. I to na žalost rade i profesori. Ja se kao jučer sjećam kada je sestra dobila 3 iz zemljopisa, učitelj je rekao : "Ne možeš sada ti dobiti više!" UŽAS! Greška nad greškama.

Za to sam da budu zajedno, jer to je jedna duša u dva tijela, ali potreban je dodatni trud da se odgoje kao pojedinci i da ih se tako tretira. I nama su savjetovali da se odvojimo u srednjoj školi, jer kao nije dobro da smo toliko povezane. I mi smo to poslušale, ali eto opet smo se spojile završile obje fakultet Kineziologije i danas skupa vodimo sportski studio.

Koja je prednost biti deo blizanačkog para i imali to mana?

Kao i sve u životu i ovo ima pluseve i minuse. Prednosti su kao što sam već rekla najbolja prijateljica svake minute života, netko tko zna sve o tebi i ti sve o njemu. Osoba koja te poznaje ponekad bolje nego ti sam sebe. Imaš osobu kojoj bezuvijetno vjeruješ i koja će uvijek reći nešto stavljajući tvoju dobrobit na prvo mjesto.

Mana je ta da ti drušvo nameće da se cijeli život boriš za vlastiti identitet i moraš dokazivati da si poseban isto kao i onaj drugi!

 

Za kraj, Ana je s nama podelila šaljivu izjavu njenog tate: "Da vas dvije završite kojim čudom u zatvoru na 30 godina i da vas stave skupa u neku sobu, da jedna izlazi par sati ranije rekla bi: Čekajte, čekajte, imam joj još nešto za reći!”

b_150_150_16777215_00_images_ananada_4.jpgUvijek imamo tema za razgovor, uvijek. To je ono fascinantno. Čujemo se svaki dan po 10 puta i kada izađemo vanka u društvu na kraju uvijek završimo nas dvije u plesu, razgovoru i ludom smijehu! Shvatimo uvijek tada da smo i nakon 36 godina najbolje prijateljice.

 

 

Autor: Tamara Dragić

 

Za njih duplo nije čudo!

Blizanci gotovo da više nisu nesvakidašnja pojavu. Ima ih sve više i sigorno svako od nas u svojoj okolni ima bar jedan par blizanaca. Ali ono što imaju Bojana Prokić i njena porodica svakako se ne sreće svakog dana. Svesna svoje sreće kaže: “Porodica je svetinja koja se čuva!” A o kakvoj je to porodici reč i po čemu je  zanimljiva otkriće vam sama:

b_150_150_16777215_00_images_kdkd.jpg

  Odrasla sam u porodici koja je imala još člana: tatu,mamu i sestru bliznakinju. Mama nije znala da nosi blizance,a tatina želja bila je da mu rodi sina. I tako je mama otišla da rodi sina, a vratila se sa dve devojčice. Nevenom i Bojanom.

Naš odnos tokom detinjstva je bio poseban. Zajedno smo proživele prve emocije, svađe, ljubomoru, tajne i verujem da nas je to vezalo za ceo zivot. Saveznici zuvek! U vrtić smo se družile sa ostalom decom, ali kada bi došlo vreme za spavanje nas dve bismo morale ležati jedna do druge, jer Nevena nije mogla da zaspi ako me ne drzi za ruku. Moram da priznam da me je to tada nerviralo, ali sada, kad se toga setim, ne mogu da se ne raznežim. Rrazličitog stepena zrelosti i poimanja školskih obaveza, krenule smo u prvi razred. Ja sam bila veoma spora, nezainteresovana i lenja, dok je Nevena bila sušta suprotnost. Uvek prva i odgovorna. Mama i danas prepričava kako mi je setra radila domaći, a ja sam joj za uzvrat davala barbike i stvari za lutke.Tante za mante! Sećam se da sam krajem sedmog razreda odgovarala fiziku i nastavnica mi je postavila pitanje o gravitaciji na koje nisam znala odgovor. Dobila sam nedovoljnu ocenu. Nevena je ustala i rekla da ni ona ne zna odgovor i pozvala da ako neko zna u razredu kaže. Svi su ćutali. U tom trenutku mi ništa nije bilo bitno, osim moje sestre i njenog divnog gesta i zaštitničkog stava.

Razdvojile smo se prvi put pred polazak u srednju školu. Nevena se odlučila za Gimnaziju, a ja za Poljoprivrednu školu. Teško mi je palo prvo razdvajanje,ali znala sam da je vreme da svaka krene put svojih interesovanja. Kroz pubertet smo prošle veoma burno! Zaljubljivale se u iste momke, imale različite drugarice i u tom period smo nervirale jedna drugu. Međutim iz ove perspektive, za mene je biti deo blizanačkog para kao hodanje s obe cipele. Odnosno kada bismo ostali bez jedne bilo bi nam teže, jer je ta druga cipela zapravo vaša ravnoteža i oslonac, neodvojivi deo vas. Verujem da postoji jača povezanost među blizancima nego braćom i sestrama različitog uzrasta, jer nas dve smo kroz sve životne faze prošle u isto vreme i bile upućene da jedna drugoj budemo sigurna luka. Bilo je trenutaka kada je Nevena imala zdravstvenih problema i moj najveći strah je da bi njoj moglo nešto loše da se desi. Ne bih mogla da zamislim život bez nje.

Nevena se udala godinu i po pre mene. Nikad neću zaboraviti koliko sam bila srećna kada sam je videla u venčanici. Plakala sam malo od sreće, a pomalo jer krećemo da stvaramo sopstvene porodice. Kada je ostala u drugom stanju, saznali smo da nosi blizance. Bila je u šoku, kao i mi ostali. Još jedan par blizanaca u porodici!

U 32-oj nedelji  trudnoće rodila su se dva kekina zlata: Milana i Bojana. Biti tetka je nešto najlepse na svetu. b_150_150_16777215_00_images_bojana.jpg Otprilike u to vreme, otkrili smo da postoji mogucnost da neću imati svoju decu. Tako su njih dve bile ceo moj svet i uživale smo u zajedničkim trenucima, svako u svojoj ulozi. Najviše sam volela ihda vozam u kolicima, jer bi ljudi prilazili i zapitkivali da li mi je teško, a ja bih se pravila da sam njihova mama. Deda,  naš tata, bio je ponosan i srećan sa još dve devojčice. Uživam kad kaže da dobijanjem nas dve više nikad nije poželeo sina.

b_150_150_16777215_00_images_bojana_prokic.jpg

  Rođenjem Milane i Bojane počinje i moja borba za potomstvo. Tek nakon tri vantelesne oplodnje i nekoliko godina bezuspešnih pokušaja, nadanja i razočarenja, saznajem da sam trudna. Ni sad ne umem da opišem to stanje, buru emocija, od neverice, sreće do osećaja olakšanja. Nakon nekoliko nedelja trudnoće još jedno iznenađenje, saznajemo da ćemo dobiti blizance. Mojoj sreći nema kraja! Prvo zovem Nevenu.

Tako su na svet došle Ana i Nevena. Ostvarenje svih snova rodilo se sa njih dve. Moj najveći uspeh! Naš otac voli da kaže da je bogatiji od Sulejmana Veličanstvenog, a mama da je toliko srećna da ponekad misli da ce “pući”! Keka je omiljeni gost u našoj kuci i deca je puno vole!

Za našu okolinu smo atrakcija. Ljudi ne mogu da veruju da smo bliznakinje koje su dobile bliznakinje!

Poučena iskustvom, svoju decu ću vaspitavati po već “proverenom receptu” mojih roditelja. Odgajaću ih kao zasebne individue, ali ih neću razdvajati dok same to ne požele. Naučiću ih da im niko ne moze biti veći prijatelj od sestre. Posle 32 godine, moram priznati da je bilo momenata kada sam bila u sestrinoj senci, ali ni te momente, kao ni one lepe, ne bih menjala ni za sta na svetu.

 

Čudesan život sa četvorkama

b_150_150_16777215_00_images_lidija.jpg 

Kada vam doktor na ultrazvučnom pregledu saopšti da nosite dvojke, to je radost, briga, iznenađenje! Ako vam kaže da vidi tri bebe, to je šok, neverica! Ali, šta kada vam obazrivo priđe i kaže: čekate četvorke! Pretpostavljamo da ne možete ni da zamislite kako biste reagovali. Ovo je priča o mami koja je na svet donela četiri bebe i “preživela” prvobitan šok sa ultrazvuka!

Lidija Milenković iz Niša 2000. godine na svet je donela četvorke. Kako kaže, teško je opisati iskustvo odgajanja četvorki, to je potrebno doživeti!

Najveći  šok  smo doživeli suprug i ja,  ali i naši najbliži. Međutim, brzo smo se "sabrali" i shvativši da je to Božji dar, odlučili dakrenmo hrabro napred! Imali smo podršku i razumevanje  porodice  i naravno, svi su bili srećni, ali i bojažljivi da se ne desi nesto loše. Trudnoća je bila rizična, skoro čitav period sam  preležala u bolnici, ali nisam se žalila! Suprug je bio uz mene, donosli su mi 3 obroka dnevno i poslednje 2-3 nedelje  hranili me u krevetu, jer više nisam mogla ni da ustanem ni da sednem.  Dobro sam to podnosila, bila sam nasmejana i jedva čekala da vidim moje bebe! Dugo sam ih čekali, 6god... Ukratko to je velika obaveza. Borba od jutra do mraka da se vaspitaju i odgaje kako treba.  Ja sam se opredelila da mi to bude zanimanje i radim puno radno vreme, ali to mene čini srećnom i najveća pohvala mi je kad drugi ljudi kažu za moju decu kako su dobri, vaspitani, druzeljubivi...

Kada su bebe došle na svet, počele su nove radosti ali i brige:

U 34 nedelji trudnoće, rođeni su Veljko, Natalija, Radovan i Anđela sa 1600, 1650 , 1700 i 1750 grama.

Kad su nakon 2 meseca provedenih na neonatologiji stigli kući, brzo smo se organizovali po smenama za dežurstvo! Prvi tim: suprug i ja, drugi: moja mama i svekrva! Na smenu smo spavali i čuvali bebe. Taj period je bio najteži.  Kao u fabrici, na pokrertnoj traci! Hranjenje, presvlačenje, kupanje, mazanje, flašice, cucle, sterilizator, pripremenje hrane… Kad se posao završi, počinje novi krug i tako u nedogled . I tako do druge godine. Onda su krenuli u vrtić i fizički sam imala manje posla oko njih. Prohodali su, počeli sami da jedu, koristili noše, progovorili... Ali, ni dan danas nije lako! Kod nas u kući je uvek gužva, galama uvek se neko raspravlja sa nekim. Ja u šali kazem "Najvise vas volim uveče kad se svi uspavate!"

 Veljko, Radovan, Natalija i Anđela sada imaju 13 godina i idu u sedmi razred osnovne škole. Njihove potrebe su druge vrste, ali ne isključuju maminu pomoć i podršku. Kako sada izgleda vaš dan:

Moj dan sa njima, sada kad su porasli, malo je drugaciji. Nije tako naporno kao kad su bili mali, ali opet je potrebno da sam tu.  Moram za sve da ih podsećam: da uče, da ručaju da spreme knjige, da ne zakasne u školu…Ali sama sam kriva, tako sam ih naučila, a možda samo još uvek nisam shvatila da su moje bebe  porasle!

Da li su četvorke povezane i kako funkcionišu zajedno:

Oni jesu međusobno bliski, a ipak dovoljno samostalni. Imaju tu bratsku i sestrinsku ljubav i znaju da je pokazuju. To je opet zato što se i mi tako ponašamo - mi se grlimo i ljubimo za dobro jutro, za laku noc. Devojčice su baš bliske, sve pricaju jedna drugoj, dok je kod dečaka trenutno faza puberteta pa se stalno takmiče, ko je bolji, ko je lepsi,  ko je pametniji...b_150_150_16777215_00_images_lidija_1.jpg

 Kad su bili mlađi, razdvajali smo ih i slali po dvoje kod mojih roditelja za vikend, nikad nisu pravili problem, lepo njima, a lepo i nama kod kući sa dvoje! Kasnije, kad su krenuli u školu, primetila sam da svako ima svog druga/drugaricu, ali kad je neka "frka" brane jedni druge, pogotovo decaci. Nedozvoljavaju da neko dira njihove sestre i zbog toga smo suprug i ja veoma ponosni, jer ih od malena učimo da su oni "ekipa" i da moraju da se čuvaju i vole! Pomazu jedno drugom oko učenja, ali ni to nije lako pošto se obično ucenjuju  "ako ti meni uradiš ovo ja cu tebi ono"! Snalažljivi su, kad dobiju knjigu za lektiru oni je podele na 4 dela i tako brzo pročitaju i prepričaju!

Identično različite


b_150_150_16777215_00_images_556728_418824384855887_1794754607_n.jpgPre 23 godine Tanja i Sanja poduplale su brojno stanje u porodici Savić, unevši u dom radost i sreću. Danas, one su odgovorne i ambiciozne mlade žene koje se školuju i žive u inostranstvu. Tanja je nakon završene fizičke hemije produžila školovanje u Francuskoj, na Univerzitetu u Lilu, dok je Sanja usavršavanje zaštite životne sredine nastavila  u Italiji na MilanskomUniverzitetu. Iako su razdvojene hiljadama kilometara veza među njima je neraskidiva. Ujedno identične i potpuno različite Sanja i Tanja nam otkrivaju kako je to biti deo tim kom pripadaš i pre svoj rođenja:

Opširnije: Identično različite
Dijagnostika i lečenje sindroma blizanačke transfuzije